Klompom o glavu
Svakog dana isti prizor…
Beba u susedstvu plače - ok, prestaće kada se nahrani. Onaj ispod mene pojača TV, ne bi li primio vesti brže od drugih - ok, i Dnevnik će se završiti. Ali ONA koja me u mozak “kljuca” svojim nadasve ženstvenim hodom u klompama, po parketu, očigledno bez tepiha - nije ok, jer ONA nikada neće prestati!
‘Ajde bar da je neka savremena “domaćica” pa da mogu malo i ja da odspavam ujutru - ne, ona je ranoranilac!
I tako od ranog jutra, doživljaj klepetanja drvenog đona o drveni parket i ritam sekcija u kojoj ONA uživa, uništava moje nervne ćelije.
Uspeva čak da napravi i dramatizaciju svojim ubrzanim hodom, uz dinamičan akcenat pojedinih pokreta. Umalo da pomislim da će posle tog ubrzanja uslediti i nekakav vrisak, kao iz horor filma - kad ono, ništa.
Dobra stvar u ovoj priči je što je mogu lokalizovati u svakom trenutku, pa ukoliko se negde zaglavi ili spotakne i ugane slomi svoju hipertrofisanu nožicu, mogao bih je “izrezati testerom” i sprovesti kroz moj stan.
Za sada je još uvek vodim kao neidentifikovani objekat. Svakim “dobardanisanjem” u hodniku zgrade, potencijalno skeniram svaku komšinicu, ne bi li kasnije imao taj fajl na izvolte.
Ako ikada ogrebem srećku sa dovoljnom sumom za svoje potrebe, olakšaću sebi taj akustični nemir jednim dobrotvornim komšijskim poklonom seta tepiha za ceo NJEN stan.
